,,Do­kle go­ra za­ze­le­ni” je na­red­ni ro­man iz edi­ci­je ,,Obod­skog slo­va”, na­šeg po­zna­tog knji­žev­ni­ka i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća, ko­ji se od sju­tra mo­že ku­pi­ti sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” po ci­je­ni od 4.99 eura.
Ka­da go­vo­ri­mo o Mi­ha­i­lu La­li­ću, va­žno je da se pod­sje­ti­mo i da je on stra­sno uče­stvo­vao u po­le­mi­ka­ma iz­me­đu tra­di­ci­o­na­li­sta i mo­der­ni­sta. Sa jed­nom gru­pom pi­sa­ca srod­ne idej­ne i po­e­tič­ke ori­jen­ta­ci­je, u ko­joj su iz­me­đu osta­lih bi­li i ču­ve­ni Ve­li­bor Gli­go­rić, Bran­ko Ćo­pić, Erih Koš i na­rav­no Du­šan Ko­stić, aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić je 1955. go­di­ne po­kre­nuo ča­so­pis za knji­žev­nost pod na­zi­vom ,,Sa­vre­me­nik”. Taj čin je pred­sta­vljao svo­je­vr­snu re­ak­ci­ju gru­pe re­a­li­sta i onih ko­ji su bi­li okre­nu­ti tra­di­ci­o­na­li­zmu, na dje­la­nje i ve­o­ma agre­si­van na­stup knji­žev­ni­ka i pi­sa­ca oku­plje­nih oko po­zna­tog ča­so­pi­sa ,,De­lo” ko­ji je bio mo­der­ni­stič­ka tvr­đa­va.
Za­ni­mlji­vo je i to ka­ko je La­lić u jed­nom in­ter­vjuu ko­men­ta­ri­sao imi­ta­tor­sku po­e­ti­ku kri­ti­ku­ju­ći svo­je knji­žev­ne i idej­ne pro­tiv­ni­ke.
,,Čim je ne­ko pre­veo Kaf­ku-po­ja­vi­še se imi­ta­to­ri, kaf­ki­jan­ci krat­kog da­ha i do­me­ta. Pre­ve­de ne­ko Vi­to­ri­ni­ja, i od­mah do­bi­smo ne­ke nje­go­ve epi­go­ne. Džoj­sov­ce smo do­bi­li i iz­gu­bi­li pri­je no je Ulis pre­ve­den – valj­da su ga na­pi­pa­li u ori­gi­na­lu. Po­sli­je smo ima­li re­dom: ka­mi­jev­ce, be­ke­tov­ce, bor­he­sov­ce i ta­ko da­lje, a sve u stva­ri bli­je­de imi­ta­ci­je”, ka­zao je La­lić u raz­go­vo­ru sa Mi­lo­šem Jev­ti­ćem, a ko­ji je ob­ja­vljen u knji­zi ,,Pi­pa­vi po­sao spi­sa­te­lja”. La­lić po ma­lo ma­li­ci­o­zno ko­men­ta­ri­še to ko­pi­ra­nje i pra­će­nje mo­de, prav­da­ju­ći tu po­ja­vu na­šim ,,ta­len­tom”.
On da­lje u istom in­ter­vjuu ka­že: ,,Tu se ra­di po­red osta­log i o upor­nim zah­ti­je­vi­ma avan­gar­di­stič­kih man­da­ri­na da se po­što po­to pra­ti mo­da, da se ni­po­što ne pro­pu­sti da pro­mak­ne ne­ki fa­zon ko­ji se ne­gdje po­ja­vio kod ne­kog Di­o­ra ili nje­go­vog kon­ku­ren­ta. Taj zah­ti­jev se po­du­da­rio s uro­đe­nim ta­len­ti­ma za imi­ta­ci­ju, a po­sli­je pr­vih uspje­ha učvr­sti­lo se uvje­re­nje da se na na­šoj knji­žev­noj pi­ja­ci mo­že pro­da­va­ti rog za svi­je­ću i ko­pi­je za ori­gi­nal. I stvar­no – mo­že”, sma­tra La­lić. Ove nje­go­ve ri­je­či su i da­nas ta­ko ži­ve, ta­ko po­sto­ja­ne i pri­mjen­lji­ve, da je go­to­vo te­ško da se to ne pri­mi­je­ti. Mo­žda se da­nas to još vi­še uoča­va, ali La­li­će­vom dje­lu je upra­vo nje­go­va ori­gi­nal­nost obez­bi­je­di­la be­smrt­nost.
Či­ta­lac tre­ba da zna da pre­po­zna pra­vu li­te­ra­tu­ru, a ovom edi­ci­jom ,,Dan” i ,,Obod­sko slo­vo” po­ku­ša­va­ju da po­mog­nu u to­me. Či­ta­ju­ći La­li­ća mi na pra­vi na­čin spo­zna­je­mo se­be, ni­šta nam se ne pod­me­će i ne pod­va­lju­je, ne­ma pla­gi­ja­ta ni­ti ko­pi­ja, nje­go­va dje­la su vjer­na sli­ka na­šeg men­ta­li­te­ta, isto­ri­je, tra­di­ci­je, pa i psi­he.
A.ĆU­KO­VIĆ


Pi­pa­vi po­sao spi­sa­te­lja

Zbog svog an­ga­žma­na u tom knji­žev­nom su­ko­bu, ovaj ve­li­kan pi­sa­ne ri­je­či i nje­go­vi sa­rad­ni­ci u ča­so­pi­su ,,Sa­vre­me­nik”, bi­li su iz­lo­že­ni i broj­nim ne­pri­jat­no­sti­ma, o če­mu je i sam La­lić go­vo­rio.
,,Je­dan od njih na­zvao je Gli­go­ri­ća i Ko­sti­ća čet­nič­kim ko­lja­či­ma, iako je do­bro znao, da je Gli­go­rić je­dva iz­nio ži­vu gla­vu iz lo­go­ra na Ba­nji­ci i da je Ko­stić no­si­lac spo­me­ni­ce... Pi­sa­ne su pri­ja­ve Ran­ko­vi­ću, pot­ka­zi­va­ni smo ibe­ov­ci, tra­že­no je da se Le­rik uhap­si, pri­je­će­no nam je Go­lim oto­kom, po Za­gre­bu i Sa­ra­je­vu ši­re­ne su gla­si­ne da smo već pred hap­še­njem”, ka­zao je La­lić u in­ter­vjuu sa Mi­o­dra­gom Mar­ku­šem, ob­ja­vlje­nim ta­ko­đe u knji­zi ,,Pi­pa­vi po­sao spi­sa­te­lja”.